Floriram por engano as rosas bravas

Floriram por engano as rosas bravas No Inverno: veio o vento desfolhá-las... Em que cismas, meu bem? Porque me calas As vozes com que há pouco me enganavas? Castelos doidos! Tão cedo caístes!... Onde vamos, alheio o pensamento, De mãos dadas? Teus olhos, que um momento Perscrutaram nos meus, como vão tristes! E sobre nós cai nupcial a neve, Surda, em triunfo, pétalas, de leve Juncando o chão, na acrópole de gelos... Em redor do teu vulto é como um véu! Quem as esparze – quanta flor! – do céu, Sobre nós dois, sobre os nossos cabelos? Camilo Pessanha   Процветаше грешком дивље руже у зиму, дошао је ветар и окрунио их је у ком си расколу, добро моје, што ми прећуткујеш гласе којима до скоро варала си ме? Замкови луди! Падосте тако рано! Куда идемо, мисао отуђена, руку под руку.Твоје очи се у једном трену у моје упише, како ли су тужне само!   А по нама пада снег, невестињски бео, глув, победнички, латице од лаке трске је тло. На акропољу ледном.   А око твог лица налик је на вео ко ли га посипа-колико цветова- паде с неба по нама по власима нашим... Превод: Анамарија Мариновић